Evo peti dan smo na letovanju u Grckoj u malom gradicu kod Parge,Vrahosu. Uzivamo svi troje zajedno. Ivana se ne odvaja od nas, svaka setnja, svaki obrok, odlazak na plazu cak i u more nam je zajednicki. To daje posebnu lepotu ovom odmoru.

Ovde smo bili pre tri godine u julu 2018 u sasvim drugacijem rasplozenju. Tada nismo znali ni vas ni  za pozitivnu disciplinu. Bezuspesno smo se trudili da uspostavimo komunikaciju koju smo pokidali a da nismo ni znali. Bili smo zateceni i tuzni. Po povratku sa odmora slucajno (kazu da nista nije slucajno)smo saznali za pozitivnu disciplinu. Znala sam da nesto moramo da menjamo, a nismo znali odakle da pocnemo. Iz Beograda bi posle posla odlazila u Novi Sad na predavanja i isto vece bi se vracala… Cesti  telefonski razgovori saveti, podrska u raznim iskusenjima, on line sedmomesecno predavanje, prepiske mailovima sa vama dali su rezultate. Bili su to mali ali za nas ogromni pomaci. Vremenom se nasa Ivana resila starog loseg drustva, pocela sve vise da ostaje kuci, pocela da trazi nase prisustvo…  Sada sam sigurna da smo na pravom putu i da smo se povezali.Priznajem,nije bilo lako. Trebalo je vremena  da shvatimo da moramo mi da se menjamo,da pocnemo to da cinìmo i da to nase dete vidi i oseti. Bili smo obeshrabreni ne mali broj puta ali nam je dosta znacilo saznanje da nismo usamljeni. Bili smo kroz pozitivnu disciplinu okruzeni vama i divnim ljudima koji su prolazili kroz slicne situacije sa svojim tinejdzerima a mislili smo da se samo nama to desava. Dosta smo naucili i jos ucimo i menjamo se.Ja sam pre svega naucila da “cujem” svoje dete sto do tada nesvesno nisam cinila. Moram priznati, koliko smo bili zateceni toliko smo bili i uplaseni,posebno ja. Sada straha nema.Sigurna sam da ce nase dete koje je sasvim drugacije od nas (i to nam je trebalo da shvatimo) izrasti u divnu, ostvarenu devojku.  Na nama je da  jos ucimo kako da je podrzimo i  ohrabrimo, da joj verujemo, da je pratimo i da uzivamo.

Sada je i more i sunce u Vrahosu lepse nego pre tri godine i trebalo je da dodjemo da osetimu tu razliku.

Zahvalni vam saljemo veliki pozdrav i topli zagrljaj.

U životu postoje trenuci koji ga menjaju zauvek jer imaju snažan uticaj na to kako će naša budućnost da izgleda. Jedan od takvih trenutaka za mene bio je onaj kada sam upoznala Dijanu Radojković.Prvi susret sa njom otvorio mi vrata ka jednom novom svetu, punom ljubavi, empatije, samospoznaje i rada na sebi. Druženja sa Dijanom pomogla su mi da bolje razumem svoju decu, povežem se sa njima, izvinim se kad pogrešim i naučim iz svojih grešaka. Moj suprug mi se ubrzo pridružio na ovom putu, pa je i naš brak postao čvršći i bolji. Promenio se i način na koji doživljavam druge ljude i komuniciram sa njima. Mnoga znanja i alate koje sam dobila na Dijaninim edukacijama primenjujem i u svom poslu (lekar sam po struci), rezultati su neverovatni!
Učim i dalje: da postavljam granice, praštam, slušam, budem strpljiva, uvek postoji nešto što se može unaprediti.
Rekla bih da je prihvatanje principa pozitivne discipline dovelo do toga da postanem bolja osoba- i prema drugima i prema sebi.
Hvala ti Dijana, za sve ono što nam pružaš, neprocenjivo je. Menjaš ovaj svet nabolje.

Nakon programa se osećam odlično, uz mnogo manje nervoze, sve je u mojim rukama i baš kao što ste rekli – ja sam heroina, pobednik ☺

Primetila sam da smo prisnije, da nema više ćutanja i durenja. A Maja je zadovoljno, pričljivija je i interesantno joj je što vidi da se trudim, pa je počela i ona, kopira me :-).  Maja je jako srećna što idem na radionicu, zanimljiva joj je igra sa šljokicama, sviđa joj se što sam interesantnija i nisam više ona dosadna, zvocava mama ili se bar trudim da to budem u manjoj meri.

Ono što mi je trenutno stanje je da vlada harmonije kod Marjanovića, da li sam ja toliko promenila raspoloženje ili šta je, ali tenzije nema.

Juče smo Maja i ja nešto pričale i na kraju kaže ona meni, mama pa mi isto razmišljamo. Ovo se nije desilo nikad, više ne znam ni šta je bila tema razgovora nešto oko škole, društva, oblačenja..obično smo se razmimoilazile i nisam očekivala takvu njenu reakciju. Toliko sam bila srećna posle te rečenice.

Samo sam htela da vam se zahvalim što postojite . Jedna moja prijateljica mi je pre neki dan, dok je gledala kako razgovaram sa mojim i njenim sinom rekla:
„Vredi svaki dinar to što si naučila“ .
Prvi put kad ste došli kod nas, temperamentni Aleksandar je imao možda nepune 2 godine.
I tada smo naučili osnovne alatke distrakcija i supstitucija, koje su nas spasile puno puta.
Od tada je prošlo jako puno, a često sam se pitala, pogotovo u teškim situacijama, da li će ovo moje ulaganje uspeti?
Danas sam ponosna na svog petogodišnjeg dečaka i na način kojim rešavamo probleme/situacije. Pre neki dan je on smirivao mene kad sam se posvadjala sa svojom mamom.
“Mama, vidim da si uzbudjena. Nije lepo da se svadjaš sa bakom. To je naša baka. Diši duboko. To će ti pomoći.”

Vi ste nam sad takoreći porodični prijatelj. Ne mogu Vam opistati koliko sam posle Vaše radionice mirnija. Sin (16 god) koji je bio prilično ćutljiv počeo je otvorenije da priča (Konekcija pre korekcije). Kroz priču saznajemo da je najbitinije društvo (škola je trenutno na nekom 4-5 mestu) Mi smo shvatili, a i on polako shvata da su ocene samo njegove. Pa zašto sam se ja u osnovnoj školi nervirala na svaku njegovu lošiju ocenu, kad sad i ne mogu da se setim koje su to ocene bile a često smo ga zbog njih grdili. Koliko samo grešaka tada pravili. Mlađa ćerka počinje da ulazi u tinejdž period i svakakve zahteve ima. Ranije bih joj rekla “Šta ti pada na pamet” a sad ipak malo dublje ulazim u priču o svakom zahtevu i na kraju se dogovorimo a ona je zadovoljna. Sa starijom ćerkom je još uvek ponekad burno ali se uvek setim sebe kako sam u tom periodu smatrala sebe odraslom. U principu manje je mojih burnih reakcija a onda i ona ne reaguje burno.

Vreme je brzo prošlo i svašta smo mogli da čujemo i od Vas i od drugih roditelja.

Moram priznati da mi je sad malo lakše jer mi se ugao gledanja na decu promenio. Nisam toliko više ljuta za njihove ocene. Nekad me uhvati da brinem, gledajući previše u budućnost ali onda shvatim da ni mi u njihovim godinama nismo mnogo gledali u budućnost.

Ona super fora, da su njihove sobe njihove prostorije i da tamo mi roditelji  ne ulazimo, je odlična. Pristaju da zajedničke prostorije održavaju urednim a za uzvrat da im ne komentarišemo njihove sobe.

U jednom trenutku je starija sestra koja deli sobu sa mlađom rekla mlađoj: „Stvarno je vreme da sredimo sobu!“ ja sam se oduševila.

“Dijana nam je pomogla da shvatimo da smo mi ti koji treba da se menjamo, da smo stvorili jedinstvena, savršena bića koja su na svom putu, koji ne mora biti isti kao naš. Najvažnije što sam naučila da ne živim više u strahu i brizi za njih, nego živim tu sa njima u ovom trenutku, jer niko ne zna šta će nam budućnost doneti, a ljubav je najlakše podeliti, a onda se umnožava beskonačno. VELIKO HVALA OD SRCA. “

“Dijanine programe pohađamo porodično od najranijeg uzrasta našeg sina koji sada ima 11 godina. Neobično je to što smo vrlo brzo naučili da kao šahisti mislimo o našim roditeljskim potezima malo unapred. To nam je omogućilo da spremniji dočekamo neke izazovne situacije određenih razvojnih faza našeg deteta. Najveća nagrada za uložen trud, Dijanin kao edukatora i naš – kao roditelja-polaznika, je skorašnja rečenica našeg sina : “Ja sam SREĆNO DETE. Imam baš srećno detinjstvo. Jako volim što ste baš vi moji roditelji.”