Da li su i vama, kada ste bili tinejdžer govorili „Ti zaista misliš da ćeš baš ti uspeti, kad niko do sad nije?“ ili „Nema šanse da u tome uspeš!“, ili „Šta ti misliš, ko si ti? Neko baš poseban, genije..?“ A potom se odjednom „probudite“ u telu odrasle osobe, prilično nesigurne, povučene, koja se usteže da zatraži nešto za sebe, koja lako ustaje u odbranu drugih ili svetske pravde, ali nikako – u sopstvenu odbranu.. Osoba koja nije sigurna šta želi, a kad i zna, nije u stanju da se izbori za to. Tužno. Često smo u prilici da savetujemo druge kako bi trebalo da postupe, kako treba da se bore za sebe, a pri tom, nismo u stanju isto to da primenimo u sopstvenom životu. Odakle ovaj defanzivni stav? Nedostaje nam samopouzdanje, ali zašto? Sa druge strane, poznato je koliko su mala deca hrabra i samouverena. Dakle, nešto se desilo u međuvremenu. Tačnije, tokom tinejdžerskog perioda. Neko nas je obeshrabrio u situacijama kada smo pokušali da probamo „stvaran“ život, život izvan zaštitnog balona u kome su nas čuvali naši roditelji, u želji da nam se ništa loše ne desi. Usput, ne znajući šta rade, uskratili su nam priliku da učimo iz sopstvenih grešaka, da vežbamo „krila“ otpornosti i rezilijentnosti. Da - naši dragi roditelji, iz najveće ljubavi prema nama. I u redu je što je bilo tako, jer mi možemo da im oprostimo. Iskreno, ni ne zameramo im, nipošto. Ali, vreme je da krenemo dalje od toga. Kako bi bilo da promenimo ovaj obrazac, sada, kada smo mi roditelji, kada je red na nas, kada imamo priliku da ne ponovimo iste pogrešne obrasce? Evo jednog primera kako je moglo da dođe do ponavljanja starih obrazaca prezaštićivanja. Majka (nazvaćemo je Dragana) je, zahvaljujući prisebnoj prijateljici, „za dlaku“ izbegla staru grešku, i uspela da pusti svog sina da se sam snađe u novoj situaciji. Primer je krajnje blag i bezazlen, ali Dragana ga je zapamtila kao primer da u budućim sličnim situacijama izbegne zamku prezaštićivanja. Dragana nam je ispričala kako je, spremajući sina da ide na lekarski pregled potreban za polaganje vozačkog ispita, nazvala svoju drugaricu koja radi kao lekar u ambulanti i zamolila je da ga primi „preko reda“, da sin ne bi dugo čekao. (Već i ovaj postupak govori o pomanjkanju vere da njen sin može da podnese čekanje na red u ambulanti J). Dala mu je njen broj telefona da nazove kad stigne, kako bi ga ona primila. Pri tom joj je rekla: „Nazvaću te kad on bude ispred zgrade doma zdravlja, pa da vas spojim..“, na šta ju je drugarica pitala: „A zašto da me ti nazoveš, zar on nema telefon?“. Dragana je zaćutala, pa da bi objasnila, dodala: „Pa da se slučajno ne mimoiđete..“, na šta je drugarica rekla: „Ne treba ti da brineš za to, on je taj koji ide na pregled, zar ne? Zar ne veruješ da on može i sam da se snađe?“ i dodala: „Imaj veru u dete!“ Huh, Dragana je tek tada shvatila koliko je nepotrebna njena briga o tome da li će se on snaći bez njene pomoći i da mu nimalo ne pomaže da se osnaži i pokaže da je samostalan (a zar nije očigledno da on može da se snađe, kada je stigao do vozačkog ispita? Za nekoliko meseci će držati volan u rukama, kako ne bi mogao sam da obavi sve potrebne pripreme?) Drugarica je jasnije videla ovu situaciju nego majka, jer je bila neutralna, te je mogla da bolje sagleda situaciju, pomogne joj da osvesti da je vreme da „pusti“ sina da isproba svoje snage i oseti ukus samostalnosti. Jer, on to svakako može. U ovoj situaciji je alatka „Verujte u decu“ bila rečenica drugarice koju je majka imala sreću da čuje, pre nego što prevelikom brigom pokaže sinu da sumnja u njegove sposobnosti. Ps.Naravno da je sve dobro prošlo, obavljen je pregled, i ispit je položen iz prve! Roditelji često nisu svestni da nekim svojim postupcima obeshrabruju svog tinejdžera, te da mu nesvesno šalju poruku „Ti si još mali, ne možeš da se snađeš bez mame i tate.“ Ova poruka može da ima za posledicu upravo ono što roditelji ne žele da se desi – da im deca budu nesamostalna, nesnalažljiva, da ne žele ni da pokušaju, jer unapred misle da neće uspeti; da mama i tata sve znaju bolje, i da treba za sve da se pobrinu. I dalje, uverenje: „Ja nisam sposoban, ja ne umem, i ne vredi ni da pokušavam.“ I tu se zatvara začarani krug. Tinejdžeru je potrebno ne samo da čuje ohrabrenje: „Verujem da ti to možeš“ od svojih roditelja. Njemu je potrebno da to vidi u njihovim postupcima. Ili, još bolje: u odustajanju da nepotrebnog pomaganja. Tinjedžeru je neophodno da isproba svoje mogućnosti, a u tom procesu je očekujuće da će ponekad da pogreši. I TADA je važno da se roditelj uzdrži od lekcija, pridikovanja tipa „jesam ti rekla, moraš li baš da lupiš glavom o zid?“. Vidite: – mora. Tako tinejdžeri uče. Ne postoji lakši način, nego da ih pustimo da pogreše, podnesu posledice svojih grešaka i da sami izvuku zaključak. Kada ovo shvatimo na vreme, na početku tinejdžerskog perioda, mnogo brže će da nauče da se čuvaju, da predvide posledice neke odluke i da ponekad odustanu od nje. Učenje na sosptvenim greškama su nezaboravne lekcije. Za to im roditelji daju priliku, kada ne „uskaču“ da spreče ili podnesu njihove posledice, popravljaju štetu i usput, zvocaju. Ćutati i čekati da sami izvuku lekciju je vredno zlata. Ponekad je potrebno ugristi se za usnu da bismo sprečili da ne držimo pridike. Vredi ugriza, verujte!

U Pozitivnoj disciplini postoji alatka „Verujte u decu“. Verovati u dete znači imati veru u njegove kapacitete. Roditelj može rečima i postupcima da pokaže da veruje da dete može da uspe, da ima snagu i sposobnost da uradi šta god želi. Ono što je skoro magično je sledeće: možemo reći detetu da verujemo da ono može da uspe (o čemu god da je reč), čak i kada nismo sasvim sigurni da je tako. Ovo zovemo „blanko investicijom“ u detetove snage. Ova magija deluje uvek, ne samo kada su praznici J Evo jednog primera: dvogodišnjak pokušava da napravi kulu od kocaka. Kako kula naraste do određene visine, tako se sruši. Ipak, on ne odustaje. Otac koji to posmatra, može da kaže: „Vidim da ti je jako važno da napraviš baš visoku kulu. Siguran sam da možeš!“. A može i da kaže: „Dobro je, nije ni važno da bude toliko visoka.“ (pri tom gledajući svoj telefon i pitajući se „hoće li već jednom kraj ovoj igri?“). U prvom slučaju, dete prima poruku „Moj svet je mom tati važan. Ja sam važan. Ja mogu.“ U drugom slučaju može da primeti: „Moj tata misli da ne mogu da uspem. Ne treba ni da se trudim.“ Zašto je važno da dete čuje ohrabrenje „Verujem da ti to možeš“ od svog roditelja? Važno je, jer mu te reči daju snagu da pokušava, da istraje čak i kada greši, jer je najvažnije da ne odustane. Šta se onda dalje desi? Pogađate: ono od čega ne odustanemo, u tome obično uspemo. Za vas, roditelje, je takođe veoma važno da izrazite veru u dete, jer na taj način i SAMI SEBE ohrabrujete, kako biste imali snage da nastavite da hrabrite svoje dete. Kada izgovorite reči „Znam da ti to možeš“ ili „Najvažnije je da nastaviš da pokušavaš“, tada te reči deluju ohrabrujuće i na vas. Poput mantre, kao da imaju magično dejstvo, Vera u uspeh i JESTE pola uspeha. Za drugu polovinu se pobrine sam rad i trud koji dete i vi ulažete tokom pokušaja. Na kraju, kada se osvrnete na taj proces, shvatite da ZAISTA ništa nije nemoguće. A primer sa kulom od kocaka će se pretvoriti u veru da dete može da nauči da vozi bicikl na dva točka, da piše, čita, uspostavi samoregulaciju, upiše srednju školu koju želi, položi vozački ispit ili osvoji devojčicu koja mu se sviđa. Shvatite još nešto: divno je postići cilj, zadovoljstvo je osetiti uspeh, ali mnogo veće uživanje je kretati se ka željenom cilju. Proces truda, napora, muka i neizvesnosti, ali i neodustajanja, traje mnogo duže nego trenutak uspeha. Tokom tog procesa primećujemo ko nas podržava, ko veruje da ćemo uspeti i ko navija iz sve snage. Koje zadovoljstvo može biti veće za roditelja od onog kada podržava svoje dete na tom putu, kada ima privilegiju da posmatra taj proces, kada uživa zajedno sa njim i otkriva njegove kapacitete za koje nije ni slutio da postoje.

  "Kad sudiš... ti, obuj moje cipele i prođi gradove, svaku dolinu i svaki breg gde su moje noge kročile. Ne zaobilazi prepreke. Ne preskači kamenje, već svaki oseti, na svaki stani i ne zaboravi ...“ - Alber Kami   U radu sa roditeljima tinejdžera, došla sam do otkrića da svi imaju sličnu poteškoću: veoma im je teško da razumeju stanovište svoje dece. Ova veština se stiče iskustvom, a to iskustvo nosimo, ili ne, iz svoje porodice. I tu je glavni kamen spoticanja: ne možemo deci dati nešto što ni sami nemamo. Ako roditelji nisu imali prilike da razvijaju sposobnost zauzimanja stanovišta drugog, svaki put će se iznova spoticati na istom mestu. Druga je stvar kada pojedini roditelji ne žele da se bave udubljivanjem u stanovište svoje dece, te se ni ne trude da ih razumeju. Oni smatraju da ne treba da zauzmu njihovo stanovište, jer apriori smatraju da deca treba da rade ono što im se kaže, jer, oni - roditelji - najbolje znaju šta je za njih dobro ili ne. Oni smatraju da je najvažnije da se oni (roditelji) osećaju sigurno, a to je moguće samo ako ih njihova deca slušaju i rade ono što im se kaže. Tako će postići svoj cilj – da njihova deca budu bezbedna, i u budućnosti lepo vaspitani kao i uspešni, što po njihovoj logici znači i srećni u budućem životu. Ali, sada se nećemo baviti ovim pitanjem. Želimo da pokušamo da odgovorimo na pitanje koje postavljaju roditelji koji žele da razumeju svoju decu: „Zašto oni to rade? Zašto se tako ponašaju? Zašto se tako osećaju? Kako to da ne razumeju da je potrebno da rade određene stvari, ili kako ne razumeju da moraju da uče? Ili da moraju da spavaju noću, a ne danju, ili da treba da jedu zdravu hranu, ili treba da se manje bave ekranima ili... Pitanja su brojna, a sva imaju sličan zajednički imenitelj: Kako da bolje razumem svoje dete? Da bismo uspeli da razumemo dete, potrebno je znati činjenice o razvoju dece uopšte, o karakteristikama određenih uzrasta, a nadasve, trebalo bi da radimo na razvijanju veštine „zauzimanja stanovišta“, kao što ističe Alfi Kon u svojoj knjizi „Roditeljstvo bez uslovljavanja“. Svi, nekako, očekujemo da naša deca imaju sposobnost da razumeju druge ljude, pa i nas, zar ne? A da li mi uspevamo da zauzmemo njihovo stanovište? Koliko se stvarno udubljujemo u razloge neke pojave, a ne samo u pojavu samu po sebi? Kao i uvek, odgovor na postavljena pitanja je da roditelji treba da budu primer svojoj deci. Dakle, ključno je da pokažemo i kažemo svom detetu da smo spremni da saslušamo, neutralno i sa mirom, o svemu što je prethodilo i pratilo određeno ponašanje, a zatim da ga nežno vodimo u donošenje sopstvenih zaključaka i pouka. Ovo je još jedan od dokaza da kazne, ne samo da nisu efikasne, već su na suprotnoj strani saosećajnog i bezuslovnog roditeljstva. Ukratko, čak i da se čitav svet okrene naglavačke, naš odgovor će biti efikasniji ako sagledamo perspektivu deteta: kakav je osećaj biti bez kontrole, i šta možemo učiniti da pomognemo.   "Shvatiti decu ozbiljno znači doživeti ih kao osobe sa izraženim mišljenjem. Manje pričati, a više slušati - pomaže da naučimo o njihovom pogledu na svet. A jednom kada to naučimo, jednom kada shvatimo da ono što tražimo nema mnogo smisla iz njihove perspektive, možda ćemo morati da porazmislimo o svojim zahtevima, umesto što se uporno trudimo da ih nametnemo." - A.Kon „Roditeljstvo bez uslovljavanja“   Evo jednog primera. Možemo imati najbolje namere kada tinejdžeru koji je zakasnio iz izlaska, kažemo da neće večerati i da sutra neće moći da izađe sa drugovima. Mi tada mislimo da je on dobio pouku: „Sledeći put će više paziti i biće tačniji.“ A možda čak i „Naučiće se da bude tačan u životu, na poslu itd." Međutim, evo šta je tinejdžer naučio: „Njima nije stalo do razloga zbog kojih sam zakasnio, niti do onoga što se dešava u mom životu. Mogu da podgreju večeru za dva minuta, ali više vole da ostanem gladan. Očigledno su im njihova glupa pravila važnija od moje sreće. Da li im je uopšte stalo do mene?“ Hm, to me je podsetilo na jednu epizodu sa mojim sinom. Raspravljali smo se oko nečega, ni ne sećam se oko čega, i ja sam se upinjala da mu objasnim moje stanovište.  Njegov doživljaj te borbe vodio je sličnim osećajima., te je, na moje veliko iznenađenje, stao, pogledao me i uzviknuo (sa čuđenjem, a pomalo i ironijom): "Daj, mama, umeš ti to i bolje..!" Upitala sam se: "A da li umem..?" i shvatila da treba još da učim. Zar ne bi trebalo da umemo bolje? Da li je ikada prekasno otisnuti se na to putovanje?   Nikad nije kasno!   Džejn Nelsen, autorka brojnih knjiga i treninga za roditelje, kao veliki stručnjak upravo oblasti roditeljstva, a i mnogi drugi, pa i ja, dakle, čak i ona, se upitala u trenutku njenog izazovnog roditeljstva, da li je kasno da se menja način na koji se odnosi prema svojoj deci. To je, očito, bio samo jedan trenutak kolebanja. Već sledećeg trenutka je shvatila da tu više i nema izbora! Kada otkrijemo bolje načine rešavanja problema, koliko god smo ispočetka nevešti i pomalo trapavi, povratka na staro nema, jer je nemoguće raditi nešto u šta nismo ubeđeni i nije u skladu sa našim vrednostima. Ukoliko osetimo da nas naš razvoj vodi dalje i da imamo vrednosti koje nismo imali ranije, onda ne postoji dilema. Postupamo u skladu sa novim vrednostima. Zato, ako razmišljamo o narednoj godini, mnoge stvari možda nisu u našoj moći da ih menjamo. Ono što jeste – je naš odnos prema deci, naše ponašanje, naš pogled na stvari. Vredi uložiti svaki atom snage u tom smeru, jer će se sigurno pokazati rezultati. U narednoj godini, umesto materijalnih poklona, predlažem da pokušate da skinete staru odoru kontrole, prezaštićivanja, strogoće, pretnji ili kazni i da obučete novu, u početku čudnu i neudobnu, a kasnije - potpuno skladnu odoru u kojoj ćete se i vi i vaše dete osećati autentično i slobodno - odoru Ohrabrenja, Blagosti i Odlučnosti u isto vreme i vere u snage deteta. Dragi moji, srećna vam Nova 2021. godina! Budite habri da se menjate i uživajte u roditeljstvu.

Sve se preko noći promenilo. Odjednom, čitav svet drhti zbog pretnje novog, nepoznatog virusa. To je zastrašujuće. Ali, strah može biti gori od samog virusa, za većinu nas. Sve smo saznali i čuli po stotinu puta. Većina nas neće biti direktno zaraženo, a naša deca su zaštićena svojom prirodnom otpornošću. Ipak, uhvatimo sebe kako smo opsednuti virusom, pratimo vesti 24/7, otvaramo svaku informaciju, proverenu ili ne. Tragamo za sigurnošću, za nečim što će smanjiti naš strah. Ali, ne postoji potpuna sigurnost, i takva strategija kreira još više anksioznosti. I, pošto su naša deca toliko osetljiva na naše raspoloženje, oni ga „hvataju“ i tako i sami upadaju u anksioznost. Pogodite šta deca rade kada su anksiozna? Ona pokazuju svoje emocije koje ne umeju da izraze rečima. Drugačije rečeno, ponašaju se neprihvatljivo, i - najčešće pritiskaju naše dugmiće. A oni to odlično znaju, zar ne? I, naravno, pošto smo i mi već pod tenzijom, teško da ćemo odgovoriti na ta ponašanja sa taktom i strpljenjem. Strah je taj koji nas gura ka nesvesnom reagovanju i udaljava nas sa puta svesnog roditeljstva. Šta možemo učiniti kada osetimo da nas preplavljuju briga i strah? Možemo da preuzmemo odgovornost za regulisanje svog ponašanja i reagovanja. Evo nekih predloga. Pokušajte, i videćete da je moguće uhvatiti konce svog života koji su se razleteli na sve strane tako da vam se čini da je nemoguće pohvatati ih J: Koristite dugme za pauzu: STANI, ZAMRZNI MISLI - o čemu god da mislite, i UDAHNITE I IZDAHNITE duboko nekoliko puta. To će spustiti nivo hormona stresa i čuvaće vas od naglog i nesvesnog reagovanja, i omogućiće vam da izaberete kako da odgovorite na brigu. Osećanja su samo deo ljudskog bića, baš kao što su to ruke ili noge. I baš kao ostalim delovima tela, možete da odlučite šta ćete sa njima raditi. PRIMETITE DA JE VAŠE ZABRINUTO RASPOLOŽENJE POKRENUTO VAŠIM MISLIMA: Koje misli uzrokuju da sada osećate brigu? Primetite da brinete o nečemu što može da se desi u budućnosti. U stvari, verovatnije je da neće. Naše misli o budućnosti često nisu realne – mi ne možemo znati šta nam donosi budućnost. Prema tome, brinuti sada neće biti od pomoći ni u sadašnjem trenutku, niti u budućem, šta god se desilo. UMIRITE SVOJ UM – osvestite svoje misli i preuzmite kontrolu nad njima. Pronađite lek za te brižne misli. Najbolji protivotrov za strah je IZGOVORITI ili POMISLITI ZA SEBE rečenicu: „Ja to mogu podneti.“ To je zato što je strah osećanje da nećemo moći podneti nešto što može da se desi. Ali, u stvari, vi to možete, šta god to bilo. Imate nepresušne unutrašnje resurse. Možete učiniti i teške stvari. Naravno da ne želite da se dese urgentne ili tragične stvari, ali ako budete morali, vi ćete ih nekako savladati. Anksioznost će vas samo učiniti još očajnijim/očajnijom u sadašnjem trenutku i manje sposobnim/sposobnom ako se neželjena stvar ipak desi. Zato upotrebite rečenicu: „Ja to mogu podneti.“ I dodajte: „Mi smo sigurni. Zadržimo mir i nastavimo dalje.“ Šta god bude koristilo da umiri vaš um. OHRABRITE sebe i svoju porodicu. Preuzmite odgovorne zdravstene mere. Onda se opustite. Negujte pozitivnost i uživajte u svojoj porodici. Odbijte da virus uđe u vaše telo. Perite ruke. Ne dodirujte lice. Odbijte da virus uđe u vaš dom. Ostanite kod kuće, pa ga nećete uneti. Ako morate da izađete, koristite rukavice i socijalnu distancu. Obrišite kvake na vratima i pakovanja namirnica alkoholom. Odbijte da zarazite vaš um strahom. Brzo saslušajte osnovne vesti i isključite ih. Zaista. Dovoljno je proveravati novosti na proverenim izvorima informacijama jednom ili dva puta dnevno. Kada ste jednom oprali ruke, ne činite to opet, zar ne? Zašto bismo drugačije mislili o vestima? Negujte pozitivnost. Uključite muziku i igrajte. Radite nešto kreativno. Kuvajte nešto ukusno i nahranite one koje volite. Kreativnost i uživanje može potpuno da promeni raspoloženje – iz očaja do osećaja radosti i nade. Konektujte se sa svojim voljenim bićima, i sa onima sa kojima živite i sa onima koji su udaljeni od vas. Istraživanja pokazuju da je konekcija efektna kao lek protiv stresa, i to i za naše raspoloženje i za naše fizičku dobrobit. Izražavajte zahvalnost. Biti na okupu, posebno sa decom može biti zamorno, pa proverite da li koristite prilike da svi, i vi i vaša deca imate periode mira i tišine. Najvažnije od svega, sebi i svima oko vas – izrazite zahvalnost. Ovo nije običan život. Ovo je teško, neobično vreme, i svi moramo da pomognemo jedni drugima da ga proživimo. SVESNO BIRAJTE LJUBAV umesto straha. Najveća opasnost pandemije je da naš instikt za preživljavanje počinje da preti našoj saosećajnosti. Zarazni strah povređuje naša srca. Zato, svesno otvaranje naših srca je protivotrov za strah. U stvari, svaki izbor je u suštini izbor između straha i ljubavi. Birajte ljubav. Pozovite svoju porodicu i prijatelje da šire ljubav i saosećajnost. Zakažite grupni video poziv za virtualno okupljanje porodice. Ako idete u prodavnicu, pitajte komšiju koji je sam u karantinu da kupite potrebne namirnice i za njega. Popričajte sa porodicom o tome kako možete doprineti da drugi ljudi ostanu zdravi, podrškom medicinskom osoblju i ljudima koji su vulnerabilni. Kada primetite da se neko oseća uplašeno, razvijajte pozitivno ponašanje da biste sebe ohrabrili. Na primer, pošaljite pozitivne misli nekome kome je potrebno saosećanje u ovom trenutku. Hoće li oni to osetiti? Možda. Ne može naškoditi ako pokušate. A vi ćete to zasigurno osetiti. Studije o ljubavnoj brižnoj meditaciji pokazuju da kada osetimo ljubav, osećamo se srećniji i manje anksiozni. Naše telo se opušta, omogućava parasimpatičkom nervnom sistemu da preuzme i optimizuje naš imuni odgovor. Praktikovanje ljubavi održava nas zdravijim. A koje je bolje vreme za to, nego vreme pandemije? Možda mi ne želimo da živimo u ovako „interesantna“ vremena. Ali, nije naše da odlučimo o tome. Naše je da odlučimo šta da radimo sa vremenom koje nam je dato. Janet Landsburry Tekst prevela i prilagodila: Dijana Radojković