KALENDAR DEŠAVANJA

Pratite kalendar dešavanja Edukativnog centra Pozitivna disciplina i budite u toku sa najnovijim informacijama u vezi seminara, kurseva, predavanja..

Pročitaj više

AKTUELNOSTI

Najnovija dešavanja i aktuelnosti

Pričajmo o osećanjima

Pričajmo o osećanjima

13.06.2020

Da li i vi mislite da pokazivati i pričati o osećanjima znači biti slab, "preosetljiv"? Mislite da osećanja smetaju produktivnom životu, efikasnom funkcionisanju? U ulozi roditelja - vlada mišljenje da pokazati osećanja pred decom može da ugrozi roditeljski "autoritet". Istina je na sasvim suprotnoj strani! Savremena naučna saznanja ističu važnost učenja o emocijama, osećanjima i samoregulaciji. Ovo je posebno značajno u odnosima sa našom decom. Svaki roditelj bi voleo da ima iskrene i otvorene odnose sa svojom decom. Ovo je posebno značajno u periodu kada deca ulaze u period adolescencije, i kada društvo vršnjaka i život izvan porodice postaje sve važniji, a kontakti sa roditeljima sve ređi. Na radionici „Pričajmo o osećanjima“ ćemo učiti: - o razlici između emocija i osećanja - o tome kako emocije utiču na naše odluke i ponašanje - kako da naučimo da pričamo o osećanjima sa našim tinejdžerima - kako da slušamo naše tinejdžere kada nam pričaju o osećanjima, a da izbegnemo „popravljanje“ i „prosuđivanje“ - kako da pomognemo našoj deci da isprazne emocionalnu vreću i da izleče najturbulentnije emocije - praktikovanje empatije. Radionica se odvija u dva dela u trajanju od po 1,5 sat, preko Zoom aplikacije. Mesta se rezervišu uplatom kotizacije u iznosu od 2.500 rsd. Prijave se šalju na mail teenpozitivnadisciplina@gmail.com.  I nformacije i prijave: 064/13-13-620 (Dijana) Autorka i voditeljka programa: Dijana Radojković, pedagog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline (CDPDE) i Mindfulness trener. Majka sam sina i ćerke, mojih najvećih učitelja:), bivših tinejdžera, a zauvek moje dece. Nakon 11 godina radioničkog rada sa roditeljima i profesionalcima u oblasti Pozitivne discipline, 6 godina rada sa roditeljima i decom u oblasti Mindfulnessa, desetine roditelja i tinejdžera na indvidualnim susretima, i nakon realizovanog sedmomesečnog programa, koji je pohađalo 14 roditelja, nastavljam sa edukacijama koje predstavljaju praktičnu primenu tri moćne oblasti - Pozitivnu disciplinu, Mindfulness i Svesno roditeljstvo. Cilj ove radionice je da se bolje upoznamo sa sopstvenim emocijama i njihovim pokretačima, da bolje upoznamo sebe, i da i svoju decu/tinejdžere upoznamo sa ovim veštinama. Na taj način ćemo se bolje povezati sa njima, unaprediti naše odnose, obezbediti osećaj pripadnosti i značajnosti, a samim tim unaprediti njihovo funkcionisanje.

Pročitaj više
Zašto nam je tako teško kada tinejdžeri pritiskaju naše dugmiće

Zašto nam je tako teško kada tinejdžeri pritiskaju naše dugmiće

12.06.2020

Kada postanemo roditelji, suočavamo se sa krupnim promenama. Tada isplivavaju delovi naše ličnosti (čitaj: strahovi), koji su odavno potisnuti. To je izazov, na koji, najčešće nismo spremni. Potrebno je otkriti poreklo strahova, savladati ih i krenuti napred. Rečju, potrebna je velika hrabrost. Na radionici ćemo učiti veštine samoregulacije, uspešne komunikacije sa tinejdžerima, i kako da izbegnemo zamke preterane kontrole nad njihovim ponašanjem. Prijave na teenpozitivnadisciplina@gmail.com. Radionica se realizuje u Edukativnom centru Pozitivna disciplina, u Novom Sadu, Marka Miljanova 22/I. Autor i voditelj: Dijana Radojković, pedagog i sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline, Mindfulness instruktor.

Pročitaj više
Treba nam dosta hrabrosti

Treba nam dosta hrabrosti

20.05.2020

"Kod mene još postoji taj osećaj neke vrste sramote od trapavog pokušaja nečega što izgleda tako jednostavno kada to učimo na radionicama i čujemo primere drugih roditelja, i još osećam grižu savesti kad u nekoj situaciji shvatim da nisam bila na visini zadatka i da sam propustila da primenim ono što smo vežbali." Mnogi roditelji osećaju da treba nešto da promene u svom odnosu sa decom, pogotovo kada nastupe burne godine adolescencije. Međutim, nisu sigurni odakle da počnu, nemaju potrebne veštine, ali najveća prepreka, brzo se ispostavi da je - strah od greške, stid i sram. Pomisao "šta će drugi reći", "šta će misliti o meni", "kako će me dete doživeti" i "ispašću loš roditelj".. To JESU prepreke. I to jesu prepreke koje mogu da se prevaziđu i da se krene hrabro u promene - uz podršku i razumevanje drugih, nama sličnih, i onih koji su bili tu, na tom zastrašujućem mestu sa nepoznatim ishodom. Na webinaru "Treba nam dosta hrabrosti - da promenimo komunikaciju sa tinejdžerima" učesnici će imati prilike da nauče o svojim strahovima, otkriju njihova gnezda, isteraju "zeca" iz žbuna, suoče se sa njim i nauče da ga prevaziđu. Naučićemo alatke Pozitivne discipline "Refleksivno slušanje" i "Znatiželjna pitanja". Vežbaćemo nove veštine u krugu sličnih nama - među drugim roditeljima koje muče slične situacije. Sastavni deo radionice je i vežba iz Minfulnessa "Body scan", koja je jedan od načina da postignemo smirenost u kriznim momentima sa našom decom. Webinar se odvija preko Zoom aplikacije, i sastoji se iz dva dela u trajanju od po 1,5 sat: prvi deo se realizuje 21.05.2020. a drugi deo 22.05.2020. sa početkom u 19h. Iako je ovo druga radionica po redu, moguće ju je pratiti kao zasebnu celinu.

Pročitaj više

POZITIVNA DISCIPLINA

Pozitivna disciplina u vaspitanju dece

BLOG

Pozitivna Disciplina Edukativni centar

Kao da roditeljstvo već ionako nije dovoljno teško

Kao da roditeljstvo već ionako nije dovoljno teško

Sve se preko noći promenilo. Odjednom, čitav svet drhti zbog pretnje novog, nepoznatog virusa. To je zastrašujuće. Ali, strah može biti gori od samog virusa, za većinu nas. Sve smo saznali i čuli po stotinu puta. Većina nas neće biti direktno zaraženo, a naša deca su zaštićena svojom prirodnom otpornošću. Ipak, uhvatimo sebe kako smo opsednuti virusom, pratimo vesti 24/7, otvaramo svaku informaciju, proverenu ili ne. Tragamo za sigurnošću, za nečim što će smanjiti naš strah. Ali, ne postoji potpuna sigurnost, i takva strategija kreira još više anksioznosti. I, pošto su naša deca toliko osetljiva na naše raspoloženje, oni ga „hvataju“ i tako i sami upadaju u anksioznost. Pogodite šta deca rade kada su anksiozna? Ona pokazuju svoje emocije koje ne umeju da izraze rečima. Drugačije rečeno, ponašaju se neprihvatljivo, i - najčešće pritiskaju naše dugmiće. A oni to odlično znaju, zar ne? I, naravno, pošto smo i mi već pod tenzijom, teško da ćemo odgovoriti na ta ponašanja sa taktom i strpljenjem. Strah je taj koji nas gura ka nesvesnom reagovanju i udaljava nas sa puta svesnog roditeljstva. Šta možemo učiniti kada osetimo da nas preplavljuju briga i strah? Možemo da preuzmemo odgovornost za regulisanje svog ponašanja i reagovanja. Evo nekih predloga. Pokušajte, i videćete da je moguće uhvatiti konce svog života koji su se razleteli na sve strane tako da vam se čini da je nemoguće pohvatati ih J: Koristite dugme za pauzu: STANI, ZAMRZNI MISLI - o čemu god da mislite, i UDAHNITE I IZDAHNITE duboko nekoliko puta. To će spustiti nivo hormona stresa i čuvaće vas od naglog i nesvesnog reagovanja, i omogućiće vam da izaberete kako da odgovorite na brigu. Osećanja su samo deo ljudskog bića, baš kao što su to ruke ili noge. I baš kao ostalim delovima tela, možete da odlučite šta ćete sa njima raditi. PRIMETITE DA JE VAŠE ZABRINUTO RASPOLOŽENJE POKRENUTO VAŠIM MISLIMA: Koje misli uzrokuju da sada osećate brigu? Primetite da brinete o nečemu što može da se desi u budućnosti. U stvari, verovatnije je da neće. Naše misli o budućnosti često nisu realne – mi ne možemo znati šta nam donosi budućnost. Prema tome, brinuti sada neće biti od pomoći ni u sadašnjem trenutku, niti u budućem, šta god se desilo. UMIRITE SVOJ UM – osvestite svoje misli i preuzmite kontrolu nad njima. Pronađite lek za te brižne misli. Najbolji protivotrov za strah je IZGOVORITI ili POMISLITI ZA SEBE rečenicu: „Ja to mogu podneti.“ To je zato što je strah osećanje da nećemo moći podneti nešto što može da se desi. Ali, u stvari, vi to možete, šta god to bilo. Imate nepresušne unutrašnje resurse. Možete učiniti i teške stvari. Naravno da ne želite da se dese urgentne ili tragične stvari, ali ako budete morali, vi ćete ih nekako savladati. Anksioznost će vas samo učiniti još očajnijim/očajnijom u sadašnjem trenutku i manje sposobnim/sposobnom ako se neželjena stvar ipak desi. Zato upotrebite rečenicu: „Ja to mogu podneti.“ I dodajte: „Mi smo sigurni. Zadržimo mir i nastavimo dalje.“ Šta god bude koristilo da umiri vaš um. OHRABRITE sebe i svoju porodicu. Preuzmite odgovorne zdravstene mere. Onda se opustite. Negujte pozitivnost i uživajte u svojoj porodici. Odbijte da virus uđe u vaše telo. Perite ruke. Ne dodirujte lice. Odbijte da virus uđe u vaš dom. Ostanite kod kuće, pa ga nećete uneti. Ako morate da izađete, koristite rukavice i socijalnu distancu. Obrišite kvake na vratima i pakovanja namirnica alkoholom. Odbijte da zarazite vaš um strahom. Brzo saslušajte osnovne vesti i isključite ih. Zaista. Dovoljno je proveravati novosti na proverenim izvorima informacijama jednom ili dva puta dnevno. Kada ste jednom oprali ruke, ne činite to opet, zar ne? Zašto bismo drugačije mislili o vestima? Negujte pozitivnost. Uključite muziku i igrajte. Radite nešto kreativno. Kuvajte nešto ukusno i nahranite one koje volite. Kreativnost i uživanje može potpuno da promeni raspoloženje – iz očaja do osećaja radosti i nade. Konektujte se sa svojim voljenim bićima, i sa onima sa kojima živite i sa onima koji su udaljeni od vas. Istraživanja pokazuju da je konekcija efektna kao lek protiv stresa, i to i za naše raspoloženje i za naše fizičku dobrobit. Izražavajte zahvalnost. Biti na okupu, posebno sa decom može biti zamorno, pa proverite da li koristite prilike da svi, i vi i vaša deca imate periode mira i tišine. Najvažnije od svega, sebi i svima oko vas – izrazite zahvalnost. Ovo nije običan život. Ovo je teško, neobično vreme, i svi moramo da pomognemo jedni drugima da ga proživimo.   SVESNO BIRAJTE LJUBAV umesto straha. Najveća opasnost pandemije je da naš instikt za preživljavanje počinje da preti našoj saosećajnosti. Zarazni strah povređuje naša srca. Zato, svesno otvaranje naših srca je protivotrov za strah. U stvari, svaki izbor je u suštini izbor između straha i ljubavi. Birajte ljubav. Pozovite svoju porodicu i prijatelje da šire ljubav i saosećajnost. Zakažite grupni video poziv za virtualno okupljanje porodice. Ako idete u prodavnicu, pitajte komšiju koji je sam u karantinu da kupite potrebne namirnice i za njega. Popričajte sa porodicom o tome kako možete doprineti da drugi ljudi ostanu zdravi, podrškom medicinskom osoblju i ljudima koji su vulnerabilni. Kada primetite da se neko oseća uplašeno, razvijajte pozitivno ponašanje da biste sebe ohrabrili. Na primer, pošaljite pozitivne misli nekome kome je potrebno saosećanje u ovom trenutku. Hoće li oni to osetiti? Možda. Ne može naškoditi ako pokušate. A vi ćete to zasigurno osetiti. Studije o ljubavnoj brižnoj meditaciji pokazuju da kada osetimo ljubav, osećamo se srećniji i manje anksiozni. Naše telo se opušta, omogućava parasimpatičkom nervnom sistemu da preuzme i optimizuje naš imuni odgovor. Praktikovanje ljubavi održava nas zdravijim. A koje je bolje vreme za to, nego vreme pandemije? Možda mi ne želimo da živimo u ovako „interesantna“ vremena. Ali, nije naše da odlučimo o tome. Naše je da odlučimo šta da radimo sa vremenom koje nam je dato. Janet Landsburry Tekst prevela i prilagodila: Dijana Radojković

Pročitaj više
Najbolji poklon

Najbolji poklon

„Izgleda da moja deca u meni bude potisnute bolove i strahove koje ne želim da osećam. Mnogo je jednostavnije udaljiti se od njih, popravljati ih, obuzdavati, dovijati se ili napustiti brod, nego biti prisutan. Međutim, ako ja nisam spreman da svoje strahove i emocije priznajem kao sopstvene, moja deca će morati nastaviti da ih glume u moje ime. Ponekad je teško progutati tu pilulu, ali što više sve to prihvatam kao istinu, više harmonije i radosti ispunjava našu porodicu.“ (TheFatherGuide ) Kraj godine je period kada smo fokusirani na pronalaženje savršenih poklona za našu decu u želji da im se zacakle oči i da unesemo magiju u njihove živote. Ne treba, ipak, zaboraviti da je prava magija nešto što se već nalazi u kući. Na kraju krajeva, bez obzira za koji materijalni poklon naša deca misle da će ih učiniti srećnim, poklon koji oni zapravo žele jeste naše prisustvo – pažljiv, prisutan, emocionalno širokogrudan roditelj, koji ima osećaj za humor, mirno postavlja granice, ostaje pažljiv čak i ako dete dobije slabiju ocenu, i hrabri dete kada se oseća tužnim. Samo onaj roditelj koji je posvećen sopstvenom razvoju sposoban je i da umiri oluju umesto da je pojača onda kada ga njegovo dete „pritiskom na dugmiće“ namerno izaziva. Da, izgleda da deca uvek znaju kako da izlude roditelje. Ali, „ludilo“ je i dalje naše. Naposletku, ukoliko već nemate dugmiće, vaše dete neće moći da ih pritisne – i vi ćete biti sposobni da postavite granice ne gubeći živce. Čudesno je što mi kao roditelji uvek dobijamo na dar savršeno za nas dete jer nekako baš ta deca uvek bûde ono što treba da se leči. Ako možemo da prihvatimo taj dar otvorenog srca i radimo na sebi, mi se transformišemo. Ukoliko se odupiremo i krivimo svoje dete za „neprihvatljivo ponašanje“, to je kao da krivimo svoj odraz u ogledalu. I mi zatrpavamo svoje dete sopstvenim nezavršenim poslovima. Kako možemo „lečiti“ naš prtljag iz prošlosti i postati roditelji kakvog naša deca zaslužuju? Obratite pažnju. Kad god smo izazvani, mi se sapletemo o nešto što je potrebno lečiti. Znam da nam ovo može biti teško da prihvatimo, ali ako su vaši dugmići pritisnuti, oni su VAŠI dugmići. Nije stvar u tome da se deca ponašaju onako kako deci priliči – ona uvek to čine! Ali ako vi nemate slabo mesto – „vruće“ dugme, moći ćete mirnije da reagujete na ponašanje svog deteta. Prekinite „začarani krug“ korišćenjem unutrašnjeg dugmeta za pauzu. Kada su vaše emocije pokrenute, čini se kao da vam je sopstveno dete neprijatelj. U takvim situacijama ne možete biti roditelj kakvog vaše dete zaslužuje. Zato, kada primetite da vaša ljutnja eskalira, čak i ako ste krenuli pogrešnim obrascem, STANITE. Udahnite duboko i pritisnite dugme za pauzu. Nemojte da se stidite; vi oblikujete primer dobre samoregulacije ljutnje. Ono čega biste mogli da se stidite jeste da imate tantrum. Dopustite sebi emocije, a da ne reagujete. Vi možete izlečiti svoje emocionalne okidače primećivanjem osećaja koje vaše telo produkuje, a da pritom ne reagujete oslanjajući se na njih. To ne znači da ćete se misleći o tome šta se dogodilo zapetljati u priču koja će vam samo zagorčati situaciju. Mi osećamo emocije u telu. Primećivanje emocija jednostavno znači da registrujemo osećaj u telu. Kad pružimo dobrodošlicu onome što osećamo, a pritom odolimo nagonu da delujemo istog trenutka, dok zadržavamo u sebi samosaosećanje, emocije počinju da se rasipaju. To rastvara stare emocionalne okidače. Potražite podršku radeći na svom prtljagu prošlosti. Roditeljske grupe podrške i kursevi mogu biti od neprocenjivog značaja u podršci vašim promenama u roditeljstvu. Terapija i koučing (vođenje) su dizajnirani tako da vam pomognu da prevaziđete stare probleme i krenete dalje, srećniji u svom životu. Nije sramota tražiti pomoć. Razlog za sramotu bio bi u vašem izvlačenju od odgovornosti kao roditelja koji iznova prenosi svoje stare probleme na sopstveno dete. Ako mislite da vam je potrebna pomoć, molim vas, nemojte čekati. Podarite sebi podršku koja vam je potrebna. Oslobodite se stresa. Teško je biti najbolji mogući roditelj kada smo pod stresom. Samo recite NE elektronskim napravama kada ste sa svojom decom jer kada su one prisutne, veća je verovatnoća da ćete vikati na decu. U takvim situacijama vi pokušavate da se fokusirate na ekran i niste u mogućnosti da podelite pažnju. Po pravilu, deblji kraj izvuče dete☹. Razvijajte niz navika koje pomažu u oslobađanju i prevenciji stresa: redovno vežbanje, joga, meditacija, vruće kupke. Ne možete pronaći vreme? Uključite celu porodicu. Uključite muziku i plešite zajedno, idite u šetnju u prirodu, spremite se za spavanje uz knjigu da biste sebi omogućili opušteno veče i uhvatili više okrepljujućeg sna. Kada ne nosimo pun prtljag sopstvenih zamršenih emocija, postajemo sposobniji za prihvatanje emocija naše dece. Istraživanja pokazuju da kada je roditelj u stanju da prihvati čitav spektar emocija svog deteta, ono postaje sposobnije da reguliše svoje emocije i umiri se. Prirodno, tada je spremnije da reguliše i svoje ponašanje. Tako ovaj dar zaokružuje ciklus, olakšavajući roditeljstvo. Bez obzira koliko radimo na sebi, nikada nećemo biti savršeni. I to je u redu; mi smo ljudi. Deci nisu ni potrebni savršeni roditelji. Ali ako obratimo pažnju, koristimo unutrašnje dugme za pauzu, održavamo nivo stresa podnošljivim, uvek možemo biti u stanju da se samoregulišemo, dovoljno da oslobodimo sebe i svoju decu – od naše prošlosti. O, da, prekinuti ovaj ciklus je najbolji dar koji možemo dati detetu, u bilo koje doba godine. Laura Markham; tekst je objavljen na   https://www.ahaparenting.com/blog/parents_healing Prevod teksta: Dijana Radojković, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline Lektor: Vera Maletić

Pročitaj više
(Po)noćna ćaskanja

(Po)noćna ćaskanja

    Leto je moje omiljeno godišnje doba. Oduvek. Mislim, i kad sam bila dete i kad sam bila devojka, a i sad. Mislim, u različitima periodima, iz različitih razloga, ali omiljeno mi je leto. Jedino što mi je uvek smetalo to su sićušna stvorenjca koja mi remete san. Skoro svake noći, svakog leta, i obično – tačno u 3h počinje bitka. Oni se bore za kap moje krvi a ja za nepreknut miran san. Mrtva trka. Probudi me svrab i pomisao „Evo ih, opet! Mora da je 3h!“ I tako, iz godine u godinu. A nisam ni slutila da ću se buditi noću i iz drugih razloga, onih slatkih. Onda, kada sam postala majka. Kada su bili sasvim male bebe, buđenje je postalo svakonoćna pojava, isprva zbog dojenja, pa zbog grčeva, zubića. Kad su malo porasli, tu su bile temperature, kašalj, pa ružni snovi... ređali su se razlozi i mislila sam da ću, kad još malo porastu, moći da se konačno odmorim neprekinutim, krepkim snom. Ali, avaj..Shvatila sam, ok, dobro. Roditelj je uloga za ceo život. I, tako, pomirila sam se s tim da je ovo manje simpatičan deo. U stvari, počela sam, paradoksalno – uživam i u noćnim trenucima roditeljevanja. Kako kažu „Ako ne možeš protiv toga – pridruži se.“ Kada na scenu stupe tinejdžerske godine, i deca počnu da izlaze, mnogi roditelji brinu za decu, i ne spavaju dok se deca ne pojave. Vreme se pomera na sve kasnije sate, dok ne postane apsurdno čekati. Često, umorni, nenaspavani i preplavljeni brigom, dočekaju decu grdnjom, pretnjama zabrane izlazaka, pa na spavanje svi odu ljuti i nezadovoljni. Ne kažem da je to što deca izlaze kasno i vraćaju se rano - dobro. Naravno da bih volela da nije tako i da se život odvija danju, a ne noću (ja sam „dnevni“ tip, volim da spavam noću i ustajem rano), ali kad ne ide – ne ide. A deca koja postaju tinejdžeri, iako to ne izgleda tako, i dalje imaju potrebu da budu sa svojim roditeljima, da čuju njihovo mišljenje i dobiju ohrabrenja. I kad to da se desi, kad preko dana svi žure, idu u školu, na vannastavne aktivnosti, roditelji rade, distrakcije na sve strane. A noć ima i svoje prednosti. Tišina, mir i mrak donosi atmosferu poverljivosti, bliskosti i nekih „tajnih veza“. Tiho, prigušenim glasom možemo čuti mnogo stvari koje ne bismo čuli po danu. Lako se desi da, onda, tako oslobođeni stega, ispričamo neke stvari kojih se ne bismo setili, ili usudili, neke davne poluzaboravljene događaje koji nas mogu katapultirati direktno u naše tinejdžerske godine, kada smo treperili od iščekivanja, žudeli za avanturama i krili tajne od roditelja, plašeći se osude ili kazne.. A bili smo samo ono što nam je prirodno dato – mladi ljudi u iščekivanju zrelosti, misleći da će nam ona doneti slobodu i da je ona uslov da dišemo i postojimo, takvi kakvi jesmo. Te tople letnje noći sam se probudila u 3h, kao i toliko puta ranije. Ovog puta, čula sam svoju ćerku, ne zato što sam strahovala i što je kasno. Ne zato. Htela sam da je pozdravim i saslušam najnovije vesti iz njenog života - sveže i iz prve ruke. Zato, nije mi teško ni strano da ustanem kada čujem korake u zoru, otvaranje vrata sobe preko puta moje, prekidač lampe.. moje dete mi se obradovala, pomalo strepeći da se ne ljutim, a odmah potom uzdahnula od olakšanja kada je videla pospan osmeh i dobrodošlicu usred noći. Odmah počinje priča o tome gde je bila i šta je radila, ko je šta rekao i čemu se začudila. Na njenom krevetu, ispričaju se divne, ponekad bolne, ali iskrene priče koje ne bih čula u drugim okolnostima. Otkrivam neke delove njenog bića o kojima sam sanjala otkako sam je rodila i koji nastaju tu, preda mnom, ostavljajući me bez daha. Preplavljena ganutošću i ponosom, odlazim da nastavim sanjanje, srećna i ispunjena. Nekad davno nisam znala, a sada znam, da mi je ukazana čast i privilegija što sam roditelj. Ps. Malo je drugačije biti majka sina tinejdžera, ali ne manje divno. Samo drugačije. Sa mnogo manje reči, a više postupaka, posrednih signala ljubavi i bliskosti. Sitnica koje život znače. Zato, ako se neko pita kako da ostvari dobru konekciju sa svojim tinejdžerom, ovo je jedan od načina. Biti prisutan kada to ne očekuju od nas (a čeznu!) je jedan od načina. U ovakvim dragocenim trenucima, punimo njihove i svoje „baterije“ povezanosti i investiramo u onim, manje prijatnim trenucima izazova. Teško jeste, ali vredi svakog minuta.

Pročitaj više
Želite da dete postane odgovorno? Ne koristite kazne!

Želite da dete postane odgovorno? Ne koristite kazne!

Šta znači kada kažemo da dete treba da preuzme odgovornost za svoje ponašanje? Naše tumačenje bi bilo da dete preuzima odgovornost za svoje postupke bez stalnih ponavljanja, upozoravanja ili ispravljanja i bez obzira da li je odrasla osoba prisutna ili nije. Zaista, nije reč o tome da MI dete smatramo odgovornim. Ono što mi zapravo želimo jeste da naše dete zakorači ka odgovornosti, da SEBE smatra odgovornim. Jednom kada preuzme odgovornost, prestaje biti važno da li ga mi smatramo odgovornim. U suštini, govorimo o podizanju deteta u moralno biće, biće koje želi da radi ispravne stvari. Većina ljudi smatra da kazna pomaže čoveku pri odluci da radi ispravne stvari, pa ukoliko ne kaznimo dete, odrašće u osobu koja čini pogrešne stvari. To je sumoran pogled na ljudsku prirodu. I ispostavilo se – pogrešan. Rezultati istraživanja na ovu temu pokazuju da kažnjavana deca ređe imaju pozitivne moralne izbore. Evo i zašto: Kažnjavanje fokusira dete na posledice zbog kojih pati, a ne na posledice njegovih postupaka zbog kojih pati neko drugi. To ga ne čini empatičnim nego usredsređenim na njega samog i njegovu „patnju“; Kažnjavanje čini da se dete oseća lošom osobom, što na njega uvek deluje kao očekivanje, te to proizvodi paradoksalnu posledicu –dete počinje da ponavlja loše ponašanje; Najsnažnija lekcija koju dete nauči kada je kažnjeno jeste da treba ubuduće da pazi da ne bude otkriveno i da laže, te kazna, u stvari, podstiče neiskrenost i udaljavanje; Pošto deca, po pravilu, smatraju da su kazne nepravedne, iz toga dete, koje bi inače postupilo ispravno, izvlači zaključak da je zloupotreba vlasti u redu –to ga ne uči da donosi moralne odluke; Sve vrste kazni, uključujući pridikovanje i ponavljanje, ugrožava naš odnos s detetom i smanjuje našu povezanost s njim. A što manje osećaju da su povezani s nama, deca se ponašaju lošije; Budući da kažnjavanje ne pomaže deci da izađu na kraj sa svojim emocijama koje su ih dovele do ponašanja i zbog kojeg su kažnjena, deca te emocije potiskuju.Potisnute emocije se kasnije ponovo javljaju i uzrokuju ponavljanje nepoželjnog ponašanja; Kažnjavanje čini da se dete oseća pogrešnim. Tada dete dobija „recku” na popisu lošeg ponašanja, i ubrzo ono počinje da je očekuje, te se sve manje trudi da je izbegne; Kažnjavanje tera dete da vodi računa samo o sebi a da krivi druge, umesto da vodi računa o tome kako se njegovo ponašanje odražava na druge; Kažnjavanje stvara spoljašnji lokus kontrole, a to je autoritarna figura. Dete, zapravo, vidi roditelja kao odgovornog za svoje ponašanje, umesto da preuzima odgovornost za svoje ponašanje – kao sopstveni izbor. Naučno istraživanje sprovedeno nad učenicima sedmog razreda čiji su roditelji koristili kaznu, uključujući posledice i tajmaute, pokazalo je da oni postaju manje moralno razvijeni nego njihovi vršnjaci koji su vaspitavani bez kazni. „Učenje dece da čine tačno ono što im roditelji kažu ili narede kako bi izbegli gubitak njihove ljubavi čini da pravila kasnije u životu primenjuju na rigidan način, kao  “univerzalna i jednaka za svakog”, kaže Alfi Kon. Ova istraživanja sugerišu da se deca koja su kažnjavana (uključujući tajmaute i korišćenje posledica) učestalije loše ponašaju, a ne ređe. Ovo se dešava ne zato što su deca koja se loše ponašaju češće kažnjavana, nego zato što se deca koja su kažnjavana češće loše ponašaju. Ako kažnjavanje uči decu lošim lekcijama, šta treba da činimo kako bismo podizali decu koja žele da rade ispravne stvari i da nalaze ispravne izbore? Vođstvo s ljubavlju. A to uključuje postavljanje granica, pri tome vodeći računa o detetovim osećanjima.To uključuje povezanost.  Biti dobar model. I mnogo, mnogo ljubavi. Pozivamo vas na trening roditeljskih veština "Blag i odlučan", koji će se održati 07.09.2019. i 14.09.2019. u Edukativnom centru Pozitivna disciplina u Novom Sadu. Prijave se šalju na mail pozitivnadisciplinans@gmail.com. Rok za rane prijave sa popustom traju do 15.08.2019. Voditelji Treninga: Žana Erdeljan, psiholog i Dijana Radojković, pedagog, sertifikovani edukatori za roditelje u oblasti Pozitivne discipline  

Pročitaj više