KALENDAR DEŠAVANJA

Pratite kalendar dešavanja Edukativnog centra Pozitivna disciplina i budite u toku sa najnovijim informacijama u vezi seminara, kurseva, predavanja..

Pročitaj više

AKTUELNOSTI

Najnovija dešavanja i aktuelnosti

Bitka oko domaćih zadataka

Bitka oko domaćih zadataka

21.11.2019

Da li se Vaše dete ima problem sa domaćim zadacima? Raspoređivanjem obaveza u određenom vremenskom roku? Teškoćom da započne da ih radi? Ili teškoćom da održi fokus tokom njihove izrade? Niste sigurni koja je prava mera podrške roditelja tokom detetove izrade domaćih zadataka? Da li vodite svakodnevne bitke sa detetom oko toga -gde, -kada i -kako obaviti domaće zadatke? Pozivamo Vas na našu novu radionicu ''Bitka oko domaćih zadataka - izboriti se sa stresom'', u organizaciji Edukativnog centra ''Pozitivna disciplina'', namenjenu svim roditeljima dece osnovnoškolskog uzrasta, učiteljima, bakama, dekama, kao i svima koji se bave vaspitanjem dece školskog uzrasta. Radionica će Vam biti posebno značajna ukoliko Vaše dete doživljavate kao: 1) malog perfekcionistu 2) nekog ko odlaže ''u nedogled'' 3) nekog kome nedostaje dobra organizacija 4)nekog ko ne postiže dobre rezultate, a mogao bi Radionicu ćemo održati u ponedeljak, 12.decembra 2019., 18.00-21.00 Na radionici ćete imati priliku da naučite kako domaće zadatke iskoristiti za izgradnju mnogo važnijih životnih veština i funkcija mozga - egzekutivnih funkcija/izvršnih funkcija mozga! Naučićete koje su neophodne veštine da bi se Vaše dete vratilo na pravi put i pronašlo izgubljenu ravnotežu. Kao i na svakoj našoj radionici, predstavićemo vam i alatke Pozitivne discipline koje bi vam mogle biti od velike koristi na ovom putu. Radionica je praktična, kao i sve naše radionice, i veoma inspirativna, jer vam pomaže da ''dosadne'' domaće zadatke sagledate iz novog ugla - kao priliku za izgradnju veština koje će vašem detetu biti značajne tokom čitavog života, i kao verovali ili ne, sjajnu priliku da se sa njim povežete! Autori i voditelji radionice: Dijana Radojković, pedagog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline http://www.pozitivnadisciplina.com/o-nama/dijana-radojkovic.php Žana Erdeljan, psiholog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline, http://www.pozitivnadisciplina.com/o-nama/zana-erdeljan.php osnivači Edukativnog centra ''Pozitivna disciplina'' Cena učestvovanja na radionici za pojedince je 3.000 rsd a za parove - 4.500 rsd. Za rane prijave, do 25.novembra odobravamo cenu sa popustom, koja za pojedince iznosi 2.500 rsd a za parove 4.000 rsd. Prijave su obavezne i šalju se na: pozitivnadisciplinans@gmail.com. Prijava treba da sadrži sledeće podatke: ime i prezime učesnika, e-mail i broj kontakt telefona. Nakon registrovanja prijave, poslaćemo Vam informacije potrebne za rezervaciju mesta. Radujemo se novoj prilici da rastemo zejedno!

Pročitaj više

POZITIVNA DISCIPLINA

Pozitivna disciplina u vaspitanju dece

BLOG

Pozitivna Disciplina Edukativni centar

Najbolji poklon

Najbolji poklon

„Izgleda da moja deca u meni bude potisnute bolove i strahove koje ne želim da osećam. Mnogo je jednostavnije udaljiti se od njih, popravljati ih, obuzdavati, dovijati se ili napustiti brod, nego biti prisutan. Međutim, ako ja nisam spreman da svoje strahove i emocije priznajem kao sopstvene, moja deca će morati nastaviti da ih glume u moje ime. Ponekad je teško progutati tu pilulu, ali što više sve to prihvatam kao istinu, više harmonije i radosti ispunjava našu porodicu.“ (TheFatherGuide ) Kraj godine je period kada smo fokusirani na pronalaženje savršenih poklona za našu decu u želji da im se zacakle oči i da unesemo magiju u njihove živote. Ne treba, ipak, zaboraviti da je prava magija nešto što se već nalazi u kući. Na kraju krajeva, bez obzira za koji materijalni poklon naša deca misle da će ih učiniti srećnim, poklon koji oni zapravo žele jeste naše prisustvo – pažljiv, prisutan, emocionalno širokogrudan roditelj, koji ima osećaj za humor, mirno postavlja granice, ostaje pažljiv čak i ako dete dobije slabiju ocenu, i hrabri dete kada se oseća tužnim. Samo onaj roditelj koji je posvećen sopstvenom razvoju sposoban je i da umiri oluju umesto da je pojača onda kada ga njegovo dete „pritiskom na dugmiće“ namerno izaziva. Da, izgleda da deca uvek znaju kako da izlude roditelje. Ali, „ludilo“ je i dalje naše. Naposletku, ukoliko već nemate dugmiće, vaše dete neće moći da ih pritisne – i vi ćete biti sposobni da postavite granice ne gubeći živce. Čudesno je što mi kao roditelji uvek dobijamo na dar savršeno za nas dete jer nekako baš ta deca uvek bûde ono što treba da se leči. Ako možemo da prihvatimo taj dar otvorenog srca i radimo na sebi, mi se transformišemo. Ukoliko se odupiremo i krivimo svoje dete za „neprihvatljivo ponašanje“, to je kao da krivimo svoj odraz u ogledalu. I mi zatrpavamo svoje dete sopstvenim nezavršenim poslovima. Kako možemo „lečiti“ naš prtljag iz prošlosti i postati roditelji kakvog naša deca zaslužuju? Obratite pažnju. Kad god smo izazvani, mi se sapletemo o nešto što je potrebno lečiti. Znam da nam ovo može biti teško da prihvatimo, ali ako su vaši dugmići pritisnuti, oni su VAŠI dugmići. Nije stvar u tome da se deca ponašaju onako kako deci priliči – ona uvek to čine! Ali ako vi nemate slabo mesto – „vruće“ dugme, moći ćete mirnije da reagujete na ponašanje svog deteta. Prekinite „začarani krug“ korišćenjem unutrašnjeg dugmeta za pauzu. Kada su vaše emocije pokrenute, čini se kao da vam je sopstveno dete neprijatelj. U takvim situacijama ne možete biti roditelj kakvog vaše dete zaslužuje. Zato, kada primetite da vaša ljutnja eskalira, čak i ako ste krenuli pogrešnim obrascem, STANITE. Udahnite duboko i pritisnite dugme za pauzu. Nemojte da se stidite; vi oblikujete primer dobre samoregulacije ljutnje. Ono čega biste mogli da se stidite jeste da imate tantrum. Dopustite sebi emocije, a da ne reagujete. Vi možete izlečiti svoje emocionalne okidače primećivanjem osećaja koje vaše telo produkuje, a da pritom ne reagujete oslanjajući se na njih. To ne znači da ćete se misleći o tome šta se dogodilo zapetljati u priču koja će vam samo zagorčati situaciju. Mi osećamo emocije u telu. Primećivanje emocija jednostavno znači da registrujemo osećaj u telu. Kad pružimo dobrodošlicu onome što osećamo, a pritom odolimo nagonu da delujemo istog trenutka, dok zadržavamo u sebi samosaosećanje, emocije počinju da se rasipaju. To rastvara stare emocionalne okidače. Potražite podršku radeći na svom prtljagu prošlosti. Roditeljske grupe podrške i kursevi mogu biti od neprocenjivog značaja u podršci vašim promenama u roditeljstvu. Terapija i koučing (vođenje) su dizajnirani tako da vam pomognu da prevaziđete stare probleme i krenete dalje, srećniji u svom životu. Nije sramota tražiti pomoć. Razlog za sramotu bio bi u vašem izvlačenju od odgovornosti kao roditelja koji iznova prenosi svoje stare probleme na sopstveno dete. Ako mislite da vam je potrebna pomoć, molim vas, nemojte čekati. Podarite sebi podršku koja vam je potrebna. Oslobodite se stresa. Teško je biti najbolji mogući roditelj kada smo pod stresom. Samo recite NE elektronskim napravama kada ste sa svojom decom jer kada su one prisutne, veća je verovatnoća da ćete vikati na decu. U takvim situacijama vi pokušavate da se fokusirate na ekran i niste u mogućnosti da podelite pažnju. Po pravilu, deblji kraj izvuče dete☹. Razvijajte niz navika koje pomažu u oslobađanju i prevenciji stresa: redovno vežbanje, joga, meditacija, vruće kupke. Ne možete pronaći vreme? Uključite celu porodicu. Uključite muziku i plešite zajedno, idite u šetnju u prirodu, spremite se za spavanje uz knjigu da biste sebi omogućili opušteno veče i uhvatili više okrepljujućeg sna. Kada ne nosimo pun prtljag sopstvenih zamršenih emocija, postajemo sposobniji za prihvatanje emocija naše dece. Istraživanja pokazuju da kada je roditelj u stanju da prihvati čitav spektar emocija svog deteta, ono postaje sposobnije da reguliše svoje emocije i umiri se. Prirodno, tada je spremnije da reguliše i svoje ponašanje. Tako ovaj dar zaokružuje ciklus, olakšavajući roditeljstvo. Bez obzira koliko radimo na sebi, nikada nećemo biti savršeni. I to je u redu; mi smo ljudi. Deci nisu ni potrebni savršeni roditelji. Ali ako obratimo pažnju, koristimo unutrašnje dugme za pauzu, održavamo nivo stresa podnošljivim, uvek možemo biti u stanju da se samoregulišemo, dovoljno da oslobodimo sebe i svoju decu – od naše prošlosti. O, da, prekinuti ovaj ciklus je najbolji dar koji možemo dati detetu, u bilo koje doba godine. Laura Markham; tekst je objavljen na   https://www.ahaparenting.com/blog/parents_healing Prevod teksta: Dijana Radojković, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline Lektor: Vera Maletić

Pročitaj više
(Po)noćna ćaskanja

(Po)noćna ćaskanja

    Leto je moje omiljeno godišnje doba. Oduvek. Mislim, i kad sam bila dete i kad sam bila devojka, a i sad. Mislim, u različitima periodima, iz različitih razloga, ali omiljeno mi je leto. Jedino što mi je uvek smetalo to su sićušna stvorenjca koja mi remete san. Skoro svake noći, svakog leta, i obično – tačno u 3h počinje bitka. Oni se bore za kap moje krvi a ja za nepreknut miran san. Mrtva trka. Probudi me svrab i pomisao „Evo ih, opet! Mora da je 3h!“ I tako, iz godine u godinu. A nisam ni slutila da ću se buditi noću i iz drugih razloga, onih slatkih. Onda, kada sam postala majka. Kada su bili sasvim male bebe, buđenje je postalo svakonoćna pojava, isprva zbog dojenja, pa zbog grčeva, zubića. Kad su malo porasli, tu su bile temperature, kašalj, pa ružni snovi... ređali su se razlozi i mislila sam da ću, kad još malo porastu, moći da se konačno odmorim neprekinutim, krepkim snom. Ali, avaj..Shvatila sam, ok, dobro. Roditelj je uloga za ceo život. I, tako, pomirila sam se s tim da je ovo manje simpatičan deo. U stvari, počela sam, paradoksalno – uživam i u noćnim trenucima roditeljevanja. Kako kažu „Ako ne možeš protiv toga – pridruži se.“ Kada na scenu stupe tinejdžerske godine, i deca počnu da izlaze, mnogi roditelji brinu za decu, i ne spavaju dok se deca ne pojave. Vreme se pomera na sve kasnije sate, dok ne postane apsurdno čekati. Često, umorni, nenaspavani i preplavljeni brigom, dočekaju decu grdnjom, pretnjama zabrane izlazaka, pa na spavanje svi odu ljuti i nezadovoljni. Ne kažem da je to što deca izlaze kasno i vraćaju se rano - dobro. Naravno da bih volela da nije tako i da se život odvija danju, a ne noću (ja sam „dnevni“ tip, volim da spavam noću i ustajem rano), ali kad ne ide – ne ide. A deca koja postaju tinejdžeri, iako to ne izgleda tako, i dalje imaju potrebu da budu sa svojim roditeljima, da čuju njihovo mišljenje i dobiju ohrabrenja. I kad to da se desi, kad preko dana svi žure, idu u školu, na vannastavne aktivnosti, roditelji rade, distrakcije na sve strane. A noć ima i svoje prednosti. Tišina, mir i mrak donosi atmosferu poverljivosti, bliskosti i nekih „tajnih veza“. Tiho, prigušenim glasom možemo čuti mnogo stvari koje ne bismo čuli po danu. Lako se desi da, onda, tako oslobođeni stega, ispričamo neke stvari kojih se ne bismo setili, ili usudili, neke davne poluzaboravljene događaje koji nas mogu katapultirati direktno u naše tinejdžerske godine, kada smo treperili od iščekivanja, žudeli za avanturama i krili tajne od roditelja, plašeći se osude ili kazne.. A bili smo samo ono što nam je prirodno dato – mladi ljudi u iščekivanju zrelosti, misleći da će nam ona doneti slobodu i da je ona uslov da dišemo i postojimo, takvi kakvi jesmo. Te tople letnje noći sam se probudila u 3h, kao i toliko puta ranije. Ovog puta, čula sam svoju ćerku, ne zato što sam strahovala i što je kasno. Ne zato. Htela sam da je pozdravim i saslušam najnovije vesti iz njenog života - sveže i iz prve ruke. Zato, nije mi teško ni strano da ustanem kada čujem korake u zoru, otvaranje vrata sobe preko puta moje, prekidač lampe.. moje dete mi se obradovala, pomalo strepeći da se ne ljutim, a odmah potom uzdahnula od olakšanja kada je videla pospan osmeh i dobrodošlicu usred noći. Odmah počinje priča o tome gde je bila i šta je radila, ko je šta rekao i čemu se začudila. Na njenom krevetu, ispričaju se divne, ponekad bolne, ali iskrene priče koje ne bih čula u drugim okolnostima. Otkrivam neke delove njenog bića o kojima sam sanjala otkako sam je rodila i koji nastaju tu, preda mnom, ostavljajući me bez daha. Preplavljena ganutošću i ponosom, odlazim da nastavim sanjanje, srećna i ispunjena. Nekad davno nisam znala, a sada znam, da mi je ukazana čast i privilegija što sam roditelj. Ps. Malo je drugačije biti majka sina tinejdžera, ali ne manje divno. Samo drugačije. Sa mnogo manje reči, a više postupaka, posrednih signala ljubavi i bliskosti. Sitnica koje život znače. Zato, ako se neko pita kako da ostvari dobru konekciju sa svojim tinejdžerom, ovo je jedan od načina. Biti prisutan kada to ne očekuju od nas (a čeznu!) je jedan od načina. U ovakvim dragocenim trenucima, punimo njihove i svoje „baterije“ povezanosti i investiramo u onim, manje prijatnim trenucima izazova. Teško jeste, ali vredi svakog minuta.

Pročitaj više
Želite da dete postane odgovorno? Ne koristite kazne!

Želite da dete postane odgovorno? Ne koristite kazne!

Šta znači kada kažemo da dete treba da preuzme odgovornost za svoje ponašanje? Naše tumačenje bi bilo da dete preuzima odgovornost za svoje postupke bez stalnih ponavljanja, upozoravanja ili ispravljanja i bez obzira da li je odrasla osoba prisutna ili nije. Zaista, nije reč o tome da MI dete smatramo odgovornim. Ono što mi zapravo želimo jeste da naše dete zakorači ka odgovornosti, da SEBE smatra odgovornim. Jednom kada preuzme odgovornost, prestaje biti važno da li ga mi smatramo odgovornim. U suštini, govorimo o podizanju deteta u moralno biće, biće koje želi da radi ispravne stvari. Većina ljudi smatra da kazna pomaže čoveku pri odluci da radi ispravne stvari, pa ukoliko ne kaznimo dete, odrašće u osobu koja čini pogrešne stvari. To je sumoran pogled na ljudsku prirodu. I ispostavilo se – pogrešan. Rezultati istraživanja na ovu temu pokazuju da kažnjavana deca ređe imaju pozitivne moralne izbore. Evo i zašto: Kažnjavanje fokusira dete na posledice zbog kojih pati, a ne na posledice njegovih postupaka zbog kojih pati neko drugi. To ga ne čini empatičnim nego usredsređenim na njega samog i njegovu „patnju“; Kažnjavanje čini da se dete oseća lošom osobom, što na njega uvek deluje kao očekivanje, te to proizvodi paradoksalnu posledicu –dete počinje da ponavlja loše ponašanje; Najsnažnija lekcija koju dete nauči kada je kažnjeno jeste da treba ubuduće da pazi da ne bude otkriveno i da laže, te kazna, u stvari, podstiče neiskrenost i udaljavanje; Pošto deca, po pravilu, smatraju da su kazne nepravedne, iz toga dete, koje bi inače postupilo ispravno, izvlači zaključak da je zloupotreba vlasti u redu –to ga ne uči da donosi moralne odluke; Sve vrste kazni, uključujući pridikovanje i ponavljanje, ugrožava naš odnos s detetom i smanjuje našu povezanost s njim. A što manje osećaju da su povezani s nama, deca se ponašaju lošije; Budući da kažnjavanje ne pomaže deci da izađu na kraj sa svojim emocijama koje su ih dovele do ponašanja i zbog kojeg su kažnjena, deca te emocije potiskuju.Potisnute emocije se kasnije ponovo javljaju i uzrokuju ponavljanje nepoželjnog ponašanja; Kažnjavanje čini da se dete oseća pogrešnim. Tada dete dobija „recku” na popisu lošeg ponašanja, i ubrzo ono počinje da je očekuje, te se sve manje trudi da je izbegne; Kažnjavanje tera dete da vodi računa samo o sebi a da krivi druge, umesto da vodi računa o tome kako se njegovo ponašanje odražava na druge; Kažnjavanje stvara spoljašnji lokus kontrole, a to je autoritarna figura. Dete, zapravo, vidi roditelja kao odgovornog za svoje ponašanje, umesto da preuzima odgovornost za svoje ponašanje – kao sopstveni izbor. Naučno istraživanje sprovedeno nad učenicima sedmog razreda čiji su roditelji koristili kaznu, uključujući posledice i tajmaute, pokazalo je da oni postaju manje moralno razvijeni nego njihovi vršnjaci koji su vaspitavani bez kazni. „Učenje dece da čine tačno ono što im roditelji kažu ili narede kako bi izbegli gubitak njihove ljubavi čini da pravila kasnije u životu primenjuju na rigidan način, kao  “univerzalna i jednaka za svakog”, kaže Alfi Kon. Ova istraživanja sugerišu da se deca koja su kažnjavana (uključujući tajmaute i korišćenje posledica) učestalije loše ponašaju, a ne ređe. Ovo se dešava ne zato što su deca koja se loše ponašaju češće kažnjavana, nego zato što se deca koja su kažnjavana češće loše ponašaju. Ako kažnjavanje uči decu lošim lekcijama, šta treba da činimo kako bismo podizali decu koja žele da rade ispravne stvari i da nalaze ispravne izbore? Vođstvo s ljubavlju. A to uključuje postavljanje granica, pri tome vodeći računa o detetovim osećanjima.To uključuje povezanost.  Biti dobar model. I mnogo, mnogo ljubavi. Pozivamo vas na trening roditeljskih veština "Blag i odlučan", koji će se održati 07.09.2019. i 14.09.2019. u Edukativnom centru Pozitivna disciplina u Novom Sadu. Prijave se šalju na mail pozitivnadisciplinans@gmail.com. Rok za rane prijave sa popustom traju do 15.08.2019. Voditelji Treninga: Žana Erdeljan, psiholog i Dijana Radojković, pedagog, sertifikovani edukatori za roditelje u oblasti Pozitivne discipline  

Pročitaj više
Zašto NE pohvale?

Zašto NE pohvale?

Roditelje na našim treninzima ne začudi preterano konstatacija da kaznama nije mesto u pristupu pozitivne discipline, ali se poprilično iznenade kada saznaju da nema mesta ni pohvalama. „Zašto ne pohvale? Šta je toliko loše u njima?“. Krenimo redom… Reči su moćne. One mogu da nas oraspolože, osnaže, promene perspektivu, kao i da nas ohrabre da napredujemo i da verujemo u sebe. Kada je u pitanju roditeljstvo, pored postupaka, reči su najefikasnije sredstvo uticaja na decu koje postoji. One imaju moć da oblikuju njihove živote. Na koji način želite da oblikujete život svog deteta? Do danas nisam upoznala roditelja koji ne želi da njegovo dete jednog dana odraste u osobu koja će biti sigurna u sebe, sposobna, odgovorna, pouzdana, promišljena, uporna, vredna, brižna, saosećajna, ljubazna, dobre naravi, koja će umeti da voli, da razume drugog, koja će biti fokusirana, nesebična, uviđavna, moralna… lista je beskonačna. Dugi niz godina insistiralo se na vrednosti pohvale prilikom pomaganja deci da steknu pozitivnu sliku o sebi i da poprave svoje ponašanje. Džejn Nelsen (tvorac pristupa pozitivne discipline) ističe da su i kazne i nagrade (pohvale) bez sumnje efikasne (često samo na „kratke staze“), ali da efikasnost sama po sebi nije dovoljna. Roditelji koji u vaspitanju koriste oba vaspitna postupka trebalo bi zapravo da sebi postave pitanje: „Po koju cenu su nagrade i kazne efikasne?“. Cena pohvala neretko je ta da one decu pretvaraju u nekoga ko stalno ugađa odraslima i ko ima neprestanu potrebu za pohvalama (postaje „zavisnik od pohvala“). Takođe, pohvale čine da deca počinju da zavise od mišljenja drugih. Danas nije redak slučaj da mlade osobe (i ne samo mlade – svako ko je odrastao uz pohvale) mogu po ceo dan da gledaju u ekran svog kompjutera ili pametnog telefona upravo u nadi da će dobiti još neki lajk na Fejsbuku. Pohvala je verbalna nagrada, najčešće korišćena kako bi se promenilo ponašanje osobe, najčešće slabije od onog ko je udeljuje. Pohvala, prema rečima Alfija Kona (vodećeg stručnjaka u oblasti edukacije, roditeljstva i ljudskog ponašanja više od dve decenije, autora knjige Bezuslovno roditeljstvo), zapravo predstavlja gest uslovnog prihvatanja deteta i upravo je u toj činjenici izvor njene najveće štetnosti. Deca dobijaju poruku da su cenjena, a to implicira i poruku da vrede samo ukoliko se ponašaju u skladu sa standardima drugog koji je moćan. Pažnja, priznanje i odobrenje moraju se zaraditi obavljanjem „posla“ koji neko drugi procenjuje kao „dobro obavljen“. Dakle, pozitivna potkrepljenja ne razlikuju se od kazni; šta više, ona su u potpunoj suprotnosti s bezuslovnom brigom koja je deci potrebna – da su voljena zbog onoga što ona jesu, ne zbog onoga što čine. Ne čudi činjenica da se pohvala već duže vreme koristi kao strategija koja izaziva određena ponašanja, a ne promoviše dečje psihološko zdravlje. Pohvale i nagrade uče decu da budu zavisna od spoljašnjeg suda drugih umesto da veruju u svoju mudrost i procenu. Ako samo hvalite i nagrađujete dete, ono će pomisliti: „Dobar sam samo kada drugi to kažu’’. To ih, takođe, uči da izbegavaju pravljenje grešaka umesto da im pokaže da treba da uče na svojim greškama kako bi jednog dana bili spremniji na promene, rizik i izlazak iz zone udobnosti. Umesto toga, pohvala rađa konformiste. Pohvale razvijaju spoljašnji lokus kontrole „Šta drugi misle?“ – umesto unutrašnjeg „Šta ja mislim?“. Postoje i deca koja se, pak, bune protiv pohvale – ili zbog toga što ne žele da žive u skladu s očekivanjima drugih ili zbog toga što se boje da se nadmeću s onima koji izgleda da lako dobijaju pohvalu. Sećam se pre nekoliko godina jednog roditeljskog para koji je došao na razgovor. Već pri samom kraju razgovora, otac mi je prepričao događaj koji se u njihovoj porodici odigrao nekoliko dana pre toga i koji ih je zbunio. Naime, oni (mama i tata) su imali običaj da učestvuju u igri koju je njihova petogodišnja ćerka Tara volela sve do pre nekoliko dana. „Molim vas da mi pomognete da razumem šta se s njom odjednom desilo. Naime, uvek se igramo sudije. Ja sam sudija, a Tara i mama imaju zadatak da svaka za sebe nacrtaju to što im ja kao temu pre toga zadam. I ovog puta obe su mi nakon crtanja donele svoje radove, a ja sam pogledao crteže i nakon kraćeg „razmišljanja“ doneo odluku da je Tarin crtež (ponovo!) bio bolji. Iako bi se svaki put silno radovala pobedi, ovog puta nas je iznenadila svojom reakcijom“. Mada je ponovo pobedila, ona je samo zgužvala papir i ljutitim tonom rekla „Ovo nije fer! Neću više ovako da se igramo!“… „Šta joj je?“, pitao nas je otac. Pohvalu je lako izreći. Nije potrebno uložiti poseban trud da bismo detetu rekli „Bravo!“, „Super’!“, „Ovo mi se baš sviđa“. To izbacujemo u nadi da ćemo se „izvući i ovog puta“… zamazati detetu oči, otaljati posao roditelja. Dete vam sa svojim crtežom prilazi u nadi da će nešto naučiti o vama, vašem međusobnom odnosu, o tome šta znači biti iskren ili da li vam se njegov crtež zaista sviđa. Nije dovoljno izbaciti neku bezličnu reč ili frazu jer bi mu tako mogao odgovoriti bilo koji čika ili teta. On želi rečenicu koju izgovara njegova mama, njegov tata. Želi iskren i konkretan odgovor… koji, da, ponekad može i da ga rastuži, ali koji je dokaz truda i volje roditelja da zaista vide crtež, da o njemu promisle. Tako detetu dokazujemo da nam je do njega stalo i da znamo da svaki kvalitetan odnos nosi u sebi investiciju. U ovom slučaju – investirano vreme i trud. I bavljenje detetom. Ne kaže se slučajno da je ljubav glagol, ne imenica. S druge strane, poverenje ove devojčice bilo je izigrano nameštanjem pobeda. Kao da se samopouzdanje može usaditi i dati detetu na kašičicu, kao lek. „Ne radiš na mom samopouzdanju kada me obmanjuješ, verujući da će mi ta obmana prijati. Umesto toga, pomozi bi da bolje razumem sebe u određenoj situaciji. Reci mi nešto poput: ’Ovo drvo je baš veliko. Izgleda da si koristila puno ljubičaste boje danas…Kako si uspela da napraviš ovu nijansu boje?’ ili ’Mnogo je, čini mi se, važnije da li se i šta se tebi najviše sviđa na ovom crtežu? Jesi li uživala crtajući ga? Voliš li da crtaš?’“. Moglo bi vam se desiti da nakon čitanja ovog teksta o štetnosti pohvala osetite strah kada se sledeći put nađete u situaciji u kojoj biste dete najradije pohvalili. „Šta će se desiti ukoliko kažem detetu nešto što bi moglo da utiče na njegovo samopouzdanje?“. Ne, ne morate da ćutite, iako tišina ima svoje prednosti ponekad. Džejn Nelsen se dugi niz godina bavi dugoročnim posledicama korišćenja pohvala u vaspitanju i sugeriše sledeću pomoć kada nismo sigurni da li ono što kažemo deci predstavlja pohvalu ili ohrabrenje. Ona predlaže da razmotrimo sledeća pitanja: Da li podstičem samoprocenu ili zavisnost od procene drugih? Da li se ponašam s puno poštovanja ili pokroviteljski? Da li posmatram sa stanovišta deteta ili samo sa svojega? Da li bih tako nešto rekla nekom prijatelju? Sve što je ponekad detetu potrebno jeste naše prisustvo, osmeh ili zagrljaj. U nekoj drugoj prilici, naše spontano oduševljenje, aplauz ili iskreni entuzijazam učiniće za njega čudo. Zapravo, suština je u tome da budemo spontani, da ne laskamo ili da naša reakcija ne predstavlja odraz samo puke, proračunate strategije, koja manipulativno ima za cilj da se dete ponaša na željeni (očekivani) način. Toliko topline i istine krije nastojanje jednog tate kada na ovu temu razmišlja pa kaže: „Želim da je čujem kako uzvikuje ’Uspela sam!’ (što često čini), umesto da me zapitkuje ’Da li sam bila dobra?’“. Ne želimo li svi to isto? Lako nije, ali vredi svakog truda. Žana Erdeljan, psiholog, međunarodno sertifikovani edukator za roditelje u oblasti pozitivne discipline (CPDPE)  

Pročitaj više